Nakon zbirke pripovedaka, u svom prvom romanu, Branislav Jevtić ne odustaje od neobaroknog, skriveno ironijskog, magijsko-realističnog, lirsko-fantastičnog stila sa elementima savremenog žargona. Metaforika ruleta na orfanelima javlja se kao točak obnavljanja ciklusa nadanja. Dvadeset zubaca romana jesu dvadeset ciklično nijansiranih poglavlja uokvirenih istim početkom i krajem. Čitalac koji odmah ne počne da razgrće guste metaforičke naslage, već na početku ostaće na nivou pripovedačke doslovnosti, daleko od bogatog sveta romaneskne nedoslovnosti. Mandragora - čovekolika biljka, junak - biljkoliki čovek. To vodi čovekolikoj čovečnosti koje i nema mnogo u svetu savremenog pripovedanja.