Kao da je Šagal sanjao u Borhesovom vrtu, prvi je utisak koji se stiče blagodareći literarnom kaleidoskopu autora. Sve dublje zalazeći stazama što se račvaju, pred nama se likovi i slike sve više rascvetavaju. Dobro temperovanom trajektorijom od trinaest poglavlja, svrstanih u leje, autor, koristeći se razlikom u danima između gregorijanskog i julijanskog kalendara, hotimično objedinjuje ljude svih vera, rasa i nacionalnosti pod jedan suncobran. Celokupna radnja rađa se iz sparnog otium-a Novogodišnje svetkovine, dokolice Buenos Ajresa, kao stvorene za preispitivanje poljuljanog samopouzdanja. Južno kulturno svetilište, naspram Pariza, odjednom biva smešteno u centar pažnje. Pouzdanost Sunca i života na Zemlji nikad nepodatnija. Može li se ko suočiti sa činjenicom da je baš on pripadnik poslednje generacije, uzevši u obzir da je četiri miliona godina od prvog razumnog koraka homo sapiensa, a svakim danom ne strepeti izložen prilično uverljivim slutnjama naučnog sveta? Tu zapitanost preuzima na sebe autor i u prvom licu jednine zauzima ulogu protagoniste Lisandra. Time nam obećava bar za kratko vreme da se iščašimo iz pozicije pasivnog i nemog posmatrača pred kapricima sudbine. Po naslovu, može se lakomisleno zaključiti da je reč o još jednom kičerskom rukopisu u poplavi stereotipnih istoimenih mamaca za instant publiku. Međutim, drugi deo naslova koji jasno aludira na efekat staklene bašte, krije između ostalog ljubav glavnog junaka i junakinje Lisandra i Solange. Ukoliko se na vreme razgrne površna dijagnoza, ovo smislom bremenito delo iskrsnuće u vidu atipičnog romana metafore. Već tu uočićemo tanani akcenat na krhkosti ljubavi prema sebi samima, daleko iznad pukog deklamovanja o ljudskoj nemarnosti, i pobuđivanja savesti sputanim duhovima. Naprotiv, pripovedač se ophodi prema svemu kao da mu izmiče vreme iz ruku, izuzev kad je u pitanju smisao njegovog života odnosno Solange. Tada, svakodnevicu razrušava tako što se na pojedinim mestima autoru, kao i čitaocu, čini da upravlja koncima priče. To mu ponekad omogućava da predvidi sudbinu izvesnim junacima, ali samo dotle, dok se dizgina sa smeškom opet ne prihvati nedokučiva sila. Sve u svemu, dugo se čekalo da neko s uspehom latinoameričkim perom Atlantsko mastilo prejedri. A, ko bi umešnije, na kraju krajeva, to sproveo u delo, do pripadnik nepokornog srpskog etnosa, jedan od zabitih koji se ne libi očitati zdravicu čak i u odsudnom času. Autobiografskim šlagvortom, esejističkim pasažima i putopisnom aromom, autor je itekako doprineo na gipkosti strukture teksta. Te, slobodno možemo dozvati Fridrih Ničea na svojevrstan banket, jer davno je u delu Ljudsko, suviše ljudsko izdvojio po strani skupinu knjiga koje te uče da plešeš i drage volje mu preporučiti jednu od takvih.