 |
Pod naslovom Tri belosvetske humoreske Branislav Jevtic donosi na svet dramski prvenac koji se samo iz milošte može nazvati prvence, jer se autor vec u predvorju pozorja dokazao kao ozbiljni komediograf. Jezikom bez uckura, sa pramca Balkanskog poluostrva, on nam predocava šta je Srbin u stanju da prvo proda van, a šta poslednje u sopstvenoj zemlji. Stoga, ove drame, koliko su namenjene daskama koje život znace, toliko su i posvecene životu koji sve teže sastavlja daske na okupu. Bilo kako mu zapovedeno, ovaj nemilosrdni andeo neštedimice je opleo ponaški po našima u belom svetu. To nipošto ne treba uzeti zdravo za gotovo, odnosno da je generalizujuci strpao sve pecalbare u istu vrecu; pre bi se moglo reci da je uzorke jedinstvenoga nam po mnogo cemu mentaliteta odabirao na prstohvat. Sa tri prsta, po tradiciji. Otud se može neko lako prevariti da se u sklopu ove zbirke nalaze samo tri drame. Na zacelju se namece i jedna monodrama, ali nipošto sramežljivo skrajnuta, vec naprotiv i više nego razmetljivo ušuškana. Ovaj pisac se, dakle, ustremio poput Maštoglavog viteza od Mance (del ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha), s tom razlikom što pred njim nece pirkati lahor u dronjave vetrenjace, vec ce se upustiti u bespoštednu borbu sa tabu temom, ako ne i strogo poverljivim materijalom, a opet, sve zaogrnuvši u plemeniti plašt pod okriljem neonskih svetala vecnoga Pariza. Tu na Monmartru razotkrice se šta je poslednje preostalo na prodaju u Srbiji. Tu na Monmartru ce se razviti citava lepeza, što Jugoslavicara što Jugopropalicara. Ponad raskoši Mulen Ruža, virtuelno i doslovno ukazace nam se galerija likova i njihovih isprepletanih sudbina. Nadomak Crkve otvorenog srca, i karakteri otvorenih prsa docekace zoru s nekim novim prosvetljenjem. Komad nazvan Poslednji juriš na vetrenjace (neonska fantazmagorija) , svojim naizmenicnim prefinjenim i sirovim humorom, a neretko i nadrealnim scenama, iznudice nešto novo, što bi se moglo podvesti samo pod kikot do suza. Sapunica sa himalaja (eufonicna ujdurma) je komad sa centrom zbivanja u Baden Badenu gde ce srpska banda okušati srecu da prisvoji dijamantsku ogrlicu u vrednosti od famoznih milion evra, te da se potom skrasi u neprikosnovenoj Vrnjackoj Banji. Od dizanja zavese publiku ocekuje bezbroj nenadanih obrta i transformacija kako likova tako i situacija. Komad je dinamican, sa elementima trilera kao i komedije apsurda, s obilnim muzickim primesama. Da sve bude još zapletenije, pobrinuo se ponovo autor, tako što je trecu komediju osmislio drugacije ili tacnije receno trecejacije. Romeo i Juliška ( božanstvena parodija u sedam slika) su takode kao i raniji likovi s naših prostora. Radnja ove drame satiricnog karaktera seljaka se iz Verone u Sombor i obratno. Poput Nušica koji je Gospodu ministarku ovekovecio za sve naraštaje, pa i Sremac što je do tancina opservirao glagol pokondiriti, tako je i ovaj nadrišekspir izvrgao podsmehu malogradanku u duši gastarbajterke koja bi sve na svetu da bude, a, ono što ona stvarno jeste nikako da ne znaci. Posle tri, uslovno receno, klasicne drame, bar što se tice ansambla, kao gratis kutak zauzima Becka škola, istureno odeljenje (lajava monodrama natopljena rasolom). Monodrama simbolicno pocinje sa rasolom, barem nagoveštavajuci otrežnjujucu pouku dela. Jedinstveni junak je smešten u najbogatije selo srpsko-vlaškog predela, s tim što u njemu ne obitava nijedna duša, pošto su svi odavno nastanjeni u Becu. To selo je iskoristila politicka klika da ga pretvori u azil za pse lutalice, što jasno aludira na aktuelni problem u širim razmerama Evrope. Tu je on rasporeden po kazni, i životari kao cuvarkuca. Usled mamurluka jedinog sagovornika nalazi u plasticnoj igracki psa klimoglavca. Njegova ispovest u obliku lamenta zapravo je niz anegdota i urnebesnih doživljaja koji su pratili njegov život od odlaska u Bec pa sve do upadanja u tu nezavidnu situaciju. Komad, na prvom mestu, oslikava život naših u Becu, a potom zadire u dušu iseljenika, vrlo odgovorno i minuciozno, kao što je i hotimicno zavijeno u formu – lajanje groz gusto granje, tek da bi se perfidnije provukla suština koja je, po svoj prilici, na ovim prostorima nepreporucljiv balast.
|
