Najplodniji pisac badsellera svih vremena, kako sam sebe krunise, Branislav Jevtic se igra posredstvom ogledala sa ljudima, tako da nije bez razloga portretisan lik magarca na naslovnoj korici. Zanrovski je nezahvalno determinisati ovo na sve strane razbokoreno delo. G tacka se moze arhitektonski porediti sa zdanjima Antonija Gaudija; moze se pronaci srodnosti i sa felinijevskim opsenarskim panoptikumom; ali bi nepopravljivu gresku nacinio svako ko bi u bilo kakvu vezu doveo ovo provokativnim naslovom integrisano delo sa striptiz koreografijom. Dok je toliki broj pisaca u istoriji prodefilovao knjizevnom scenom uvodeci za saveznika muziku, i to suvoparno i kostobolno vencavajuci bez prethodnog dihotomnog stapanja te dve inace nesumnjivo korespondentne umetnosti, B. J. se drznuo da osmisli kompoziciju za svoje delo i tako nadmasi jednog Tomasa Mana koji je ostao samo na recima, te smo ovog puta postali svedoci da je i to izvodljivo. U sfericno zatvorenoj celini romana, konstruisanoj po koracima dvanaestotonske tehnike, usput opservirajuci istoriju muzike od pocetaka civilizacije pa do futuroloskih providenja, B. J. hotimicno gimnasticira pred svim davoljim silama koje skoljavaju savremenog coveka. Parodizujuci, na ubedljiv nacin stavise, princip kako se dizajnira bestseler, on protestuje zapravo protiv sve vise prisutnih karijeraskih, profiterskih i sicardzijskih struja, upiruci direktno prstom u progresivnu korupciju kao esencijalnu ideju globalizacije. Medutim, ono sto sve uzeto u obzir cini daleko vise herojskim aktom od strane ovog nenametljivog globtrotera je njegovo zalaganje u odbrani casti jednog od najnepravednije ekskomuniciranih naroda. Stoga se G tacka moze takode tretirati i kao svojevrsni preludij protesta kao i pledoaje mladog coveka, resenog da sacuva dostojanstvo i ponos nakon svih sistematskih krivotvorenja i instruiranih interpretacija istorije u korist oligarha. Osmelivsi se na razbijanje uvrezenih tabua, duboko ispod planktonskih mamaca, pod maskom deltoidne fabule, ne prezajuci od stuba srama na koji ga mogu razapeti paradoksalno, a po tradiciji svoji , autor se vehementno upusta u klinc sa neravnopravnim protivnikom. Iz poglavlja u poglavlje, menjajuci ugao gledanja, rakurse, osvetljenje i u skladu s tim i stil, ova fontana zivota najzivlji je nekrolog danasnjice. Fabula se premesta u svojevrsnom trouglu cija su temena rasporedena od snegom presvucenih Alpa, Suncem okupanog juga Italije do kolevke vincanske civilizacije. Trougao kao bazicna matrica slovnog zapisa Vincana, Etruraca, i Srba kao prezivelih fosila s obzirom na azbuku koje se tvrdoglavo ne odricu, otkriva tajnu dugo zatrpavanu. Neverovatnim dometima nikad kraja, cini se, pogotovu kada se svemu prikljuci i notni zapis, tacnije kompozicija posvecena vanzemaljcima u vidu signala zivota na ovim prostorima. Ova cudesna sinteza elemenata romana toka svesti, pikarskog romana sa ljubavnim motivima koliko i morbidnim idejama, rasterecena je komicnim scenama, lirskim i epskim pasazima, kako bi gotovo neprimetno u citaocevu svest ostala urezana po koja filozofska misao. Prosede je na taj nacin odoleo hermeticnosti i klausrofobicnim posledicama niposto ne iziskujuci maksimalni intelektualni napor, tako opor savremenom hominidu . Ponekad luckasti, sumanuti likovi, i njihove haoticne sudbine, samo naizgled gube tlo pod nogama, da bi odnekud, uvek pripravna muzika povratila arkadsku idilu, harmonizujuci ovaj transparentni mikrokosmos. Ono sto je vec okorela stampa rabulisticke trpeze utisnula u istorijske udzbenike pocevsi od ranog skolskog uzrasta po svetskim skolama, tesko da ce ispraviti Jevticev trud i zanos, ali i pokusaj ovog formata ipak cini nekakav signal zivota nasuprot predaji ili, jos mizernije, izdaji svoga porekla pa tako i potomstva. Autor se kurazno opredelio za naratorsko obracanje, i u prvom licu jednine izneo revolucionarne podatke pod jedva osetnom maskom fikcije. Ono sto ga razdvaja od mnogo upadljivijih patriota je cinjenica da je roman pisan kao glediste sa strane (iz ugla italijanskog arheologa, a ne uobicajeno u okviru granica, gde je na kraju krajeva i zavrsavalo rodoljublje), i delo je namenjeno pre svega u nacionalno-promotivne i reprezentativne svrhe, za reformaciju nametnutog identiteta i sprecavanje dalje diskriminacije srpskog etnosa. Stoga, ne obaziruci se na naslov romana koji svojim sinonimom na Grafenbergovo otkrice u komercijalne i sarkasticne svrhe, citalac moze doseci mnogo dalje od golicavog dejstva na izvesna cula, i konacno razotkriti u cemu je sustina autorove posvete s pocetka romana: Ovu knjigu posvecujem ponositoj sirocadi Atlantide u cast zedi za istinom nepresusnom.